Острва

ВЕЉА МИХАЈЛОВИЋ И ЊЕГОВА ЖИВОТНА ПРИЧА, „ТАМО ДАЛЕКО”
Корацима усправног човека
Стигао на Крф 1993. као голобради младић, овај виспрени Фочак сналазио се невероватном брзином, вођен интуицијом и благословом светог Спиридона. Каже да је невоља највећи покретач човека. Грчки је научио пишући доставнице за сладолед. У самостални бизнис се отиснуо кафаном „Тамо далеко”, а данас агенција под тим именом организује 50.000 ноћења по сезони. Његова реч на Крфу вреди више од уговора и банкарских гаранција. „Боље да ти страда новчаник него образ”, каже. „Све је већ написано, али ми ретко читамо знаке које нам Свевишњи шаље”

Пише: Мишо Вујовић

За четврт векa острво Крф је посетило на десетине можда и стотине хиљада српских туриста. Многе од њих је сместио, угостио или им на други начин помогао предусретљиви власник туристичке агенције „Тамо далеко” Велимир Веља Михајловић.
Увек ведар и насмејан овај четрдесетшестогодишњак на Крф је стигао као голобради младић, без пријатеља, рођака, готово без новца, али са челичном вољом да успе у тој братској земљи у којој су, у то време, печалбари представљали доста ретку појаву. Тек што је превалио двадесету годину живота, са годином крвавог рата на плећима, овај одважни Фочак 1993. одлази из свог родног града, не да би спасао главу већ у жељи да избегне лудило које је носио тај сукоб нерашчишћених рачуна дојучерашњих комшија, вештачки измирених братством и јединством, том великом обманом моћника из сенке.
Више интуитивно него плански стигао је до Керкире, без свести о значају тог јонског острва за српски народ у вероватно најдраматичнијим тренуцима његове историје.
Као и већина наших људи отиснутих у свет трбухом за крухом, Веља није имао алтернативу. „Пуковник или покојник”, како су размишљали многи млади људи који су се управо са тим мотоом отискивали у свет. За разлику од многих, овај човек је уместо пртљага и жеље за успехом имао чисто срце, испуњено честитошћу и хришћанским постулатом: „Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу”.
Почео је по крфским селима да у дотрајалој и скоро распалој хладњачи развози сладоледе, натуцајући неколико грчких речи. Без навигације или карте је стизао до усамљених села у брдима, вођен штурим инструкцијама („скрени лево поред једне старе маслине”), али долазио свуда захваљујући инстинкту, доброј оријентацији у простору и, како подвлачи, благослову светог Спиридона, заштитника Крфа, путујућег светитеља коме и данас приноси молитве, штампајући на српском језику његово житије које дели нашим туристима.
„Моја норма за сезону износила је на том потпуно аутсајдерском подручју, ван туристичких места уз обалу, неких пет милиона драхми. Ја сам то успео да утростручим, јер су ме људи по тим селима једноставно прихватили и заволели. Газда се једноставно фрапирао да неко ко не разуме језик, не зна да пише на том језику, не познаје терен, оствари такав резултат”, присећа се овај ведри и скромни човек док седимо у крфској марини, одмарајући очи на прелепим и моћним пловилима укотвљеним у овој луци у делу Гувије, места где су се јануара 1916. године искрцале прве јединице српске војске.
„Следеће године добио сам боље возило и атрактивније дестинације, што је, наравно, још повећало мој учинак, зараду и статус у компанији. За три године оборио сам све рекорде, добијао бонусе, награде, путовања од компаније ,Алгида‘, научио сам језик пишући доставнице”, кроз смех се присећа подвлачећи да је невоља највећи покретач човека и да свако јаком вољом може померати брда а камоли успети у туђини.

ПОСЛОВАЊЕ НА ВЕЉИНУ РЕЧ

Међутим, његова животна стремљења увелико су превазилазила посао којим се бавио и захваљујући ком је стекао поштовање и контакте широм острва. Веља је са непуних двадесет пет година живота решио да се отисне у самосталне предузетничке воде, отварајући најпре кафану „Тамо далеко”.
„Моје село Устиколина 1995. године Дејтонским споразумом припало је муслиманима. Тако сам се и ја, остајући без родне куће, препознао у оним стиховима: ,... без отаџбине, односно без дома, тамо далеко на Крфу живех ја‘.”
Уз кафану, захваљујући сарадњи са неким туристичким агенцијама, али пре свега склоности да помаже људима, одлучује да уплови у воде туристичких аранжмана, организовања група, закупа смештајних капацитета не само на Крфу, већ и на Халкидикију и Тасосу. Данас агенција „Тамо далеко” током сезоне остварује преко педесет хиљада ноћења, што је препоручило за сарадњу са озбиљним међународним тур-оператерима.
„Мој највећи успех је што сам код локалних партнера од којих изнајмљујемо објекте за смештај стекао велико поверење и већина њих са нама послује на реч. Чак се дешава да посредујем, без икакве провизије, неким нашим агенцијама и инсистирам на потписивању међусобних уговора. Међутим, већина Грка то игнорише тражећи од мене само усмене гаранције, које су за њих валидније од било каквих правних форми”, смејући се прича Веља, стидљиво провлачећи да га је улога жиранта и ове године коштала позамашне суме новца због банкрота неколико наших агенција.
„Ових дана је агенција из Чачка отишла у банкрот. Био сам само посредник у тим аранжманима које су они договарали и правно озваничили са Грцима. Међутим, моји пријатељи Грци, који сарађују годинама са нашом агенцијом, без обзира што ми немамо никакву обавезу једноставно кажу:
– Ти си их, Михајловићу, довео.
И шта да радим, ја свој образ морам да спашавам. Боље да страда џеп него образ.”

ПОУКЕ И ЗНАЦИ

„Хоћу да верујем да сви ти наши људи нису имали лоше намере већ су лоше проценили ситуацију, или су неке друге околности допринеле њиховом колапсу. Ове године се поново отворила Турска, са веома конкурентним ценама и народ је масовно отишао тамо. Тако да је фијаско био неминован иако лоша намера није постојала”, покушава да их оправда овај доброћудни човек чија ширина превазилази и многе духовнике.
Оно што сам научио од Грка и у томе се огледа њихова снага је солидарност. Ако се деси нека несрећа, у било ком делу Грчке, сви су на ногама. Они искрено пате са унесрећенима. Код њих нема заменице они, већ ми. Да ли су на Родосу, Тасосу, у Немачкој или Америци, свуда су јединствени. Код нас смо сви они. Они у Босни, они у Црној Гори, они у Србији. Код Грка не постоји та дистанца. Грци деле заједно и добро и зло. Било каква да је непријатност или невоља, чак и нешто што би се код нас крило или сматрало срамотом, они поделе са својим окружењем.”
Веља апострофира да су Крфљани веома отворени према странцима, за разлику од неких других делова. Код њих је веома изражен дух узајамности.
„Овде се човек, уколико је коректан, ни у једном тренутку не може осећати страним ткивом или на било који начин бити дискриминисан.”
Веља наглашава да и данас код локалних Грка, чак и код млађих генерација, живи сећање на српске ратнике који су пре једног века боравили на острву. И већина наших туриста организовано посећује српске знаменитости на Крфу, уз обавезан обилазак спомен костурнице на острву Видо и Српске куће са новом музејском поставком у самом центру града Крфа.
„Сваки човек има зацртан пут и шансу да на том путу усправно корача, ако је спреман да се бори. Све је написано, али ми ретко читамо знакове које нам Свевишњи шаље. Једном, целе ноћи на мојој тераси крештала је стриги, једна врста сове. У освит сам изашао да видим шта се догађа. Она ме је гледала својим загонетним и хладним очима. У тренутку сам помислио да ме хипнотише. Гракнула је још пар пута, гледајући ме продорно у очи, залепршала крилима и одлетела. Тај сусрет са накострешеном птицом оставио је јак утисак на мене. Разбудио сам се и почео интензивно да размишљам о том њеном упорном зову све док нисам изашао. На послу сам сарадницима испричао о догађају. Нашли су је на интернету, зове се стриги. Рекли су ми да она увек нешто јавља. Иако ми сарадница није рекла да је та врста сове обично носилац лоших вести, осетио сам исту нелагоду у стомаку као и приликом сусрета са том птицом на својој тераси. Исте вечери су ми јавили да је отац тешко болестан. Дошло је до компликација и за два дана је преминуо.”

***

Реч је реч
„Више пута се догодило да трпимо велику финансијску штету због тога што смо код Грчка посредовали неким српским агенцијама. Конкретно, ове године су ме „Џез Травел” из Чачка и још неколико агенција довеле у веома незавидну и деликатну ситуацију”, без озлојеђености говори Веља.
Набраја и друга неславна посредовања, као што су „Балкан експрес” и „Чорус травел” из Италије, чији су власници такође наши људи. И поред губитака и непријатности, овај човек их не осуђује.